Pravedni Pravni Poredak

(1.4.4.4.) Pravo

Život se svetu objavljuje napadom. Napad je suštinska objava života. Svako živo biće je napadač. Da bi preživelo, da bi opstalo, razvijalo se i plodilo ono mora stalno da napada. Napadom prisvaja okolni svet, podešava ga svom življenju, pretvara ga u sopstveno potrošno dobro, koristi ga, troši. Bekstvo ne ukida napad, ono je samo jedan od njegovih oblika. Samo smrt može da ga ukine. Prestankom napada prestaje življenje.

U viših životinja napad je oblikovan nagonima koji vrednuju priručni svet, oblikuju trenutni životni zadatak i usmeravaju delatnosti živog bića na njegovo izvršenje. Nagon je telesnim ustrojstvom oblikovani napad. Glad, na primer, shodno nasleđenom telesnom ustrojstvu svakom živom biću oblikuje osoben način napada na hranu. Slično biva i s ostalim nagonima.

I čovek je nagonski napadač. Svest mu ne ukida nagone, jer se njihovim ukidanjem ukida življenje. Ona im samo dodaje značenje i tako označene uvodi ih u duhovni svet. Nasleđeni nagon duša oduhovljuje govorom, pretvara ga u oduhovljenu želju, a usvojena želja zauzvrat dušu iznutra napadački usmerava. Osvešćenim napadačkim stavom čovek postvaruje priručnu prirodu, pretače je u carstvo svojine, postaje vlasnik sopstvene, sobom stvorene stvarnosti. Napad, dakle i njega iznutra gura u sukob, u borbu onoliko koliko je živo biće, a u raspravu onoliko koliko je pri tom i svestan. Utoliko je ishod njegovih sukoba istovremeno i (telesno) razaranje i (duhovno) stvaranje. Samim tim što je živ, on napada sve čemu je prisutan - prirodu, u kojoj zadovoljava svoje životne potrebe, bližnje sa kojima se susreće, a preko njih i društvo, u kome zadovoljava svoje (oduhovljene) želje. Jedino napadom može da opstane, da se razvija i plodi - i telesno i duhovno! Zbog toga mu ni društvena zajednica ne ukida napadački stav, jer bi ga time ubila.

U prvobitnim, nerazvijenim zajednicama međusobni sukob pojedinca se još uvek svodi uglavnom na borbu, čiji je ishod pobeda jačega. Pobedom pobednik sebi pribavlja korist na štetu pobeđenoga, jači na štetu slabijega. Svakom se pobedom, makar na trerlutak, uspostavlja nepravedan odnos gospodara i roba.
Nasuprot tome, razvijena se zajednica upinje da borba njenih članova preraste u raspravu u kojoj nema pobednika ni pobeđenih. Ishod zrele rasprave je pravedna presuda. Uvođenjem u sukob onog trećeg, koji sudi, društvo ne ukida ni borbu, ni pobedu, već ih samo pretače u podruštvljenu raspravu i pravednu presudu. Pravednom presudom pojedinačne koristi sukobljenih bez ukidanja prerastaju u zajedničko dobro, u kome ovi ravnopravno učestvuju. Pravedna presuda ukida nepravedan odnos gospodarenja i robovanja u bilo kom njegovom vidu, a odustajanjem od gole pobede i prihvatanjem pravedne presude pobednik prerasta u pravednika.

Učešće pojedinca u onom višem, oblikovanom zajedničkom dobru naziva se njegovim pravom. Sav sadržaj zaštićenog društvenog dobra čini baš to pravo pojedinca na učešće u njemu, ništa drugo! Ne ukidajući njegov napadački stav društvena ga zajednica zabranom odvraća od napada na zaštićeno društveno dobro, to jest od napada na pravo drugih da učestvuju u njemu. Da bi zaštitila prava svojih članova, društvena zajednica razvija posebno uređenu pravnu delatnost.

Pravna delatnost (a) uobličava, (b) objavljuje i (c) štiti društveno dobro od svakog protivpravnog napada.

(a) Savremeno zaštićeno društveno dobro je svojevrstan spisak, svojevrsna riznica pravednih presuda, izvršenih kroz celo ljudsko postojanje, a svaka nova pravedna presuda obogaćuje tu riznicu, dodajući ponešto novo obliku i sadržaju prethodno oblikovanog društvenog dobra. S druge strane, svaka je nepravedna presuda svojevrstan napad na njega. Ono je, dakle, u svemu svesno ljudsko delo, ostvareno pravednom presudom, a otelotvoreno u zaštićenom pravu pojedinca da učestvuje u njemu. U njemu je srž podruštvljene ljudske baštine. Ono ljudima nije ni od kuda i ni od koga podareno. Morali su postepeno, korak po korak sami da ga stvore, razrešavajući međusobne sukobe pravednim presudama, konačno priznavajući jedni drugima nako pravo na učestvovanje u njemu.
Ne postoji nikakvo božansko, ni prirodno, postoji samo ljudsko, ljudima stvoreno pravo.

Iako bi priča o stvaranju i postepenom razvijanju zaštićenog društvenog dobra mogla da baci mnogo svetla na ono o čemu sada govorim, bilo bi glupo da te i njom zamajavam u ovom našem razgovoru. Dovoljno je ako kažem da se bujanjem i razgranjavanjem zaštićenog društvenog dobra u stvari razgranalo pravo pojedinca na učestvovanje u njemu.

To se njegovo pravo u razvijenoj društvenoj zajednici razvrstava u nekoliko skupina, u :

- pravo na življenje,
- pravo na svojinu,
- pravo na ličnost i
- pravo na pravedan pravni poredak.

Pravo na življenje, svojinu, ličnost i pravedni pravni poredak samo su razgranati oblici jedinstvenog zaštićenog društvenog dobra.

- Pravo pojedinca na življenje je najviše društveno dobro. Sva ostala prava polaze od njega i razvijaju se shodno njemu. Društvo nije pravedno uređeno ako svakom svom članu (pa i najtežem zločincu) ne štiti njegovo pravo na življenje. Ono takođe nije pravedno ako ga primorava da žrtvuje svoje življenje za "dobrobit zajednice", ma kakva ta "dobrobit" bila za družinu, narod, skupine naroda ili čovečanstvo u celini. Zrelost pravednog društva se ogleda baš u tome što može da pronađe način ostvarenja zajedničkog dobra bez zahteva pojedincu da mu žrtvuje svoje življenje. Niko nema prava da zahteva takvu žrtvu od njega, a kamoli da ga na to primorava ili bilo kako obavezuje. U odluci da žrtvuje svoje življenje bilo čemu, on mora da bude slobodan - ako društvo hoće da bude pravedno!

Osim toga, pravo na življenje obuhvata i pravo na zaštitu od telesnog povređivanja, bolesti i nemoći, pa i pravo na zaštitu razvoja i plođenja, čime i ova prava takođe postaju posebno zaštićeno društveno dobro. Tom se zaštitom članovi zajednice odvraćaju ne samo do napada na življenje drugoga, već i od svakog (telesnog i, duhovnog) zlostavljanja, pre svega, dece i nemoćnih, a obavezuju se i na pružanje odgovarajuće pomoći.

- Da bi preživeo, razvijao se i plodio čovek priručni deo carstva prirode radom pretače u carstvo svojine. Bez svojine nad sredstvima za održanje života ne bi mogao da živi. Zbog toga i pravo na svojinu neposredno proističe iz prava na življenje. Društvenim priznanjem prava na svojinu pojedinac postaje vlasnik. Vlasništvo podrazumeva neotuđivo pravo vlasnika na slobodno raspolaganje sopstvenom imovinom, na zaveštanje i poklanjanje njenog nepotrošenog dela i pravo na pravednu razmenu (ravnopravnu kupoprodaju) vlasništva. Pravedno društvo štiti pojedinčevo vlasništvo od svakog protivpravnog napada (od otimačine, krađe, prevare, neravnopravne razmene vlasništva i tome slično), bilo da takav napad vrši pojedinac, družina, ili čitav narod. Ono zabranjuje bilo kakvo njegovo nepravedno otuđenje. Sve raznovrsnija podela rada na posebne struke čini razmenu vlasništva naročito složenom (prodaje se čak i vlasništvo nad sopstvenom radnom snagom), pa obezbeđenje, nadzor i zaštita pravedne razmene vlasništva u tim složenim uslovima stavljaju društvo na posebno težak ispit zrelosti.

- Svojinu čoveka ne čini samo radom pribavljena imovina. Najsvojstvenija svojina mu je sopstvena ličnost. Zbog toga iz prava na svojinu, iz vlasništva neposredno proističe još jedan poseban oblik zaštićenog društvenog dobra - pravo na nepovredivost ličnosti, to jest lično dostojanstvo člana zajednice. Lično dostojanstvo se napada uvredom, klevetom, ili bilo kakvim ometanjem slobode pojedinca da javno zastupa sopstvene stavove o porodici, radu, nauci, običajima, veroispovesti, postojećim društvenim odnosima, tekućem pravnom poretku, ili bilo kojoj drugoj prirodnoj i društvenoj pojavi. Pravedno društvo štiti dostojanstvo svakog svog člana, pa i dostojanstvo kažnjenika za vreme izvršenja društveno izrečene kazne.
Najzad, da bi društveno dobro bilo zaštićeno, da bi bila zaštićena prava pojedinca na življenje, vlasništvo i lično dostojanstvo, neophodno je da postupci pravne delatnosti budu objedinjeni u skladnu celinu, u jedinstven pravni poredak koji smo uobičajili da nazivamo državom. Pravni poredak takođe mora da bude zaštićen, inače ga ne bi ni bilo, rasturio bi se. Tako i on postaje zaštićeno društveno dobro kojim se ukupno društveno dobro štiti od svakog protivpravnog napada, jer :

nema prava na življenje, nema vlasništva ni ličnog dostojanstva bez pravednog pravnog poretka, kao što, s druge strane, nema pravednog pravnog poretka ako se njime svakom pojedincu potpuno ne obezbeđuje pravo na življenje, vlasništvo i lično dostojanstvo. Jedno je drugim uslovljeno, a oboje je nerazlučivo objedinjeneno u jedinstveno društveno dobro.

Ali, nije svaki pravni poredak obavezno pravedan. Ima ih i nepravednih. Oblikujući pravni poredak, stalno težeći ka pravednom, čovečanstvo je prolilo (i još uvek proliva) mnogo znoja, suza, pa i krvi. Nije svaka društvena zajednica pravno zrela. Stepen pravednosti njenog njenog usvojenog pravnog poretka pokazatelj je njene pravne zrelosti. Punu pravnu zrelost može da dosegne samo čovečanstvo u celini. Besmisleno je reći da nam država nije potrebna, da treba da odumre. Ona nam je i te kako potrebna. Ne treba nam nepravedna država, nepravedan pravni poredak.

Nedovoljno zrela, nepravedna država omogućava i štiti vlast pojedinca ili družine nad pravima drugih, razvlašćenih članova zajednice. Svaka vlast počiva na otimačini, uskraćivanju, sužavanju prava drugih. Ne postoji pravedna vlast, bilo da se zove božja, crkvena, kraljevska ili narodna. Pravda i vlast se međusobno isključuju, poništavaju. Sazrevanjem čovečanstva u celini postepeno se rađa najlepše, najbolje, najsvetije ljudsko delo, ostvaruje se pravedni pravni poredak, jedinstvena opšteljudska država u kojoj je svaka vlast ukinuta, u kojoj je uspešno zaštićeno pravo svakog pojedinca na življenje, vlasništvo i lično dostojanstvo. Rađa se otelotvorena ljudska pravda.

Vlast nije protivpravna, naprotiv, ona je moguća samo na osnovu usvojenog, ozakonjenog pravnog poretka koji zakonito (iako nepravedno) štiti vlast povlašćenih nad razvlašćenima. Vlast je ozakonjena nepravda. Bez obzira na koji su način prigrabili i ozakonili svoju vlast, povlašćeni uvek umanjuju, ograničavaju ili uskraćuju razvlašćenima ponekad čak i pravo na golo življenje, a pogotovu vlasništvo i lično dostojanstvo. U savremenom društvu povlašćeni su naročito vešti u razvlašćivanju vlasništva razvlašćenih. Možda se i zbog toga u srpskom jeziku značenja reči "vlast" i "vlasništvo" međusobno poništavaju: ukoliko je u zajednici veća vlast povlašćenih, utoliko je manje zaštićeno vlasništvo razvlašćenih - i obratno!
Ali, nadajmo se, jednog dana će i razvlašćeni postati onoliko vešti u onemogućavanju bilo kog vlastodršca da prigrabi vlast, koliko su i vlastodršci vešti da ih razvlašćuju. Jednog dana mora da zavlada pravda. Čovečanstvo ipak mora da ostvari društvo bez povlašćenih i razvlašćenih. Jednog dana, nadajmo se, imaćemo pravednu državu, makar na trenutak!

(b) Da društveno dobro ne bi ostalo neotelotvorena zamisao maštovitog pojedinca, da bi oživelo, da bi njime bili skladno uređeni međusobni odnosi članova zajednice, neophodno je da bude blagovremeno objavljeno. Objava zaštićenih prava pojedinaca i zaštićenog pravnog poretka, to jest objava celokupnog zaštićenog društvenog dobra, njegovo javno saopštenje, koje obavezuje sve članove zajednice, naziva se zakonom. Zakon je zaštićenom društvenom dobru porođaj. Pravna delatnost mu je rodilište.
Nema društvenog dobra bez prethodne objave. Nema ga ni bez naknadne zaštite. Zbog toga, objavljujući društveno dobro zakon istovremeno objavljuje i način na koji ono može da bude protivpravno napadnuto, a potom i način na koji se ono štiti od takvog napada. Tek takvom celovitom objavom oblikovano društveno dobro i način njegove zaštite "stupaju na snagu", postaju zakonom osnaženi činioci pravnog uređenja društvenih odnosa.
Zakon može da porodi i nepravdu "stavljajući na snagu" nepravedan pravni poredak koji povlašćenima omogućava vlast nad pravima razvlašćenih. Svedoci smo da se to i danas često dešava, naročito u oblasti razmene vlasništva, gde se makar i privremeno ozakonjuje neravnopravan položaj jedne družine nad ostalim članovima zajednice.
I nepravda može da bude ozakonjena, to jest "stavljena na snagu", pa samim tim i zakonito zaštićena.
Kako društvo dolazi do oblikovanog društvenog dobra, kako ga ozakonjuje i zakonito štiti (kako ga "stavlja na snagu") obavesti se u pravnim i društvenim naukama. Ovde je dovoljno ako kažemo da pravedno društvo, obezbeđujući prava svih svojih članova, kroz zakonitu pravnu delatnost prevodi njihovu međusobnu borbu u raspravu, kroz koju njihove pojedinačne koristi prerastaju u ostvareno zajedničko dobro, u pravdu, a oni sami u pravednike.

(c) Društveno dobro (to jest zaštićeno pravo na življenje, vlasništvo i lično dostojanstvo, na pravedan pravni poredak) se ne stvara golom objavom zakona. Ono se svaki put iznova stvara u sukobu, u raspravi, pravednom presudom i njenim otelotvorenjem. Donošenjem, stavljanjem na snagu i izvršenjem pravedne presude otelotvoruje se, a ujedno i obogaćuje postojeće društveno dobro. Sve to mora svaki put iznova da se obavi uživo, živim delanjem svesnih ljudi u sudskom i izvršnom postupku, ovde i sada, a da bi sve to bilo pravično obavljeno, zakon iscrpno propisuje postupak donošenja presude, njenog stavljanja na snagu i njenog (otelotvorenog) izvršenja. Strogim postupanjem po zakonom propisanom pravnom postupku otelotvoruje sa pravičnost usvojenog pravnog poretka.
Ali, pazi! I ovde treba da učiniš značajnu razliku, zbog čega te ponovo opominjem da budno paziš na značenja reči, iako ti ovim opomenama već postajem dosadan. Pravično i pravedno se u svom značenju poklapaju samo u pravednom pravnom poretku, u poretku koji ukida bilo čiju vlast. Njemu čovečanstvo svakako teži, ali ga još nije dovoljno ostvarilo. Zakon sudiju obavezuje samo na pravičnost, na strogo sprovođenje zakonom propisanog postupka, na otelotvorenje ozakonjenog pravnog poretka (onakvog, kakav je), pa će u postojećem poretku sudija da bude pravedan samo onoliko koliko se u njemu pravičnost i pravednost poklapaju. Samim tim što je država, svaka je država pravna, onoliko koliko je u njoj razvijena pravna delatnost, a ako se njeni propisi strogo sprovode, ona je i pravična - ali još nijedna nije postala i pravedna. Dakle, pazi! Ne dozvoli da ti se reči suludo kotrljaju preko zuba!
Oblik zaštite društvenog dobra, oblik izvršenja presude zavisi od nadoknadivosti ili nenadoknadivosti štete, nanete protivpravnim napadom.
Kad je šteta nadoknadiva (kako to biva u sporu oko vlasništva, na primer) protivpravni napad na tuđe pravo biva odbijen dovođenjem napadnutog prava u pređašnje stanje, a kad je protivpravnim napadom učinjena nenadoknadiva šteta, napadač se pod zakonom odredjenim uslovima poziva na odgovornost, proglašava krivim i kažnjava propisanom kaznom, ili drugom, zakonom propisanom krivičnopravnom merom.
Dovođenje prava napadnutoga u pređašnje stanje, zatim zakonom propisane kazne i krivičnopravne mere su pravni postupci kojima se zaštićuje napadnuto društveno dobro (to jest pravo pojedinca na življenje, vlasništvo, lično dostojanstvo i ozakonjeni pravni poredak).

Ne bih ti dosađivao ovolikom pričom o pravu da se u njemu ne otelotvoruje svesna odluka (a u njoj ne oduhovljuje pravo), da se oni jedno drugim ne oblikuju i objavljuju, da nisu jedno drugom slika u ogledalu. Ono što ti se dešava napolju, dok u sukobu s bližnjima pravednim presudama oblikuješ zajedničko pravo, pokušavajući da zajedno s njima dosegneš pravdu, istovetno je s onim što ti se dešava unutra u duši, dok ona raspravljajući sama sa sobom oblikuje svesnu odluku, pokušavajući da njom dosegne istinu, a kao što je sadašnje društveno dobro riznica svih do sada donetih i izvršenih pravednih presuda, tako su i tvoja sadašnja znanja i veštine riznica svih tvojih do sada donetih i izvršenih istinitih odluka. Dakle :

bogatstvo društva je u ostvarenom društvenom dobru
u dosegnutoj pravdi

bogatstvo duše je u postignutom znanju i veštini
u dosegnutoj istini

presudom se napolju u društvu može da dosegne pravda
ako se u njoj poklope pravično i pravedno

odlukom se unutra u duši može da dosegne istina
ako se u njoj poklope ispravno i istovetno

koliko u društvu uspevaš da budeš pravednik
toliko u duši uspevaš da budeš mudrac

proveri jesam li u pravu
govorim li istinu




sledi :

Nema vladanja van društva. Vladajući se u društvu čovek ovladava sobom, uzima sopstveno življenje u svoje ruke, izrasta u vladaoca, a onoliko je vladalac, koliko je oslobođen čak i od sopstvene duše.


_